(По)кушај неживота
Пише: Сашка Вуковић
Избори. Дан избора је за нас дан попут сваког другог. У крајњем случају дан када посматрамо различите врсте људи посвећене истом догађају: оне људе из удаљеног села који силазе у град веома ријетко па нас тада подсјете на постојање њих и тог мјеста, квази деликвенте који одлазе на бирачко мјесто да би оставили шатро духовиту поруку на гласачком листићу, или ватрене симпатизере залуђене одређеном странком као идеалом који неупитно слиједе, ваљда у недостатку идеје о томе ко су они сами. Посматрамо, из кафића, сједећи са масом оних који такође неће искористити право гласа јер изгледа бесмислено, и све то што се дешава испред, смијешно. Исте сцене које се понављају годинама. Јер су нам сви исти. Јер се до сада није десила промјена, па зар уопште можемо живјети другачије?! И зато што ћемо отићи. Када су то већ неосјетно учинили многи прије нас. И јер ни један наш покушај да донесемо малу промјену у заједници нам се није учинио ефикасним. Ни најмање.
Како да не будемо огорчени на друштво, када смо недовољно битни за бригу о нама?
Ми млади не знамо куда заправо идемо. Нико нас не води нама самима. Воде нас тамо, гдје смо корисни, за рад у којем није битно мислити већ слијепо слиједити. Воде, због личног профита, вјероватно и незнања. Незнања колико можемо да дамо од срца, и колико тога потискујемо тамо, доље – идеја, жеља и одлука, да би „преживјели“ до сутра, ми и драги људи; незнања колико смо отворенији од њих, ка другим људима ( укључујући и оне који „нису наши“ ), ка знању којег смо толико жељни, а прије свега ка промјенама, јер нам није проблем мијењати све око себе не страхујући да промјена може нешто лоше (читај горе) донијети. Напротив! Тај пламен који тиња у нама тражећи израз за нешто велико, упорно нам гасе: предрасудама, исмијавањем, занемаривањем. Или просто, ћутањем. Наравно, због много већих проблема јер ми ћемо се свакако снаћи. На срећу или жалост, хоћемо. Али негдје друго. Гдје неће постојати шашава ограничења и гдје ћемо се бавити искључиво личним проблемима.
Али није тако. Када би уложили мали напор да чујемо нешто осим нас самих (што нам је једини ослонац), примијетили би и оне који се боре за наша права. Али готово нечујно, јер баш ми не желимо ни да их чујемо. И зар можемо нешто да изгубимо? Можемо тог дана, напримјер, да дозволимо себи тај луксуз да се осјећамо добро јер смо питани. Јер учествујемо у формирању заједнице. Или бар да покажемо да нам није свеједно шта се дешава око нас!
Паметни јесу отишли. Нису, изгледа, ни били потребни овом апарату – још увијек се не примјећује да их нема.
Најјачи су остали и боре се. Али не више против вјетрењача!
Зато почнимо и ми од себе. Свакога јутра, не поднева. И радимо на томе да будемо добри људи. Да, нажалост нам је за то потребан рад. И огромна, несебична љубав.
И сутра ћемо и ми бити промјена! Ако не на политичкој сцени, свакако у свакодневном животу радећи оно што волимо, дајући све од себе константно. Узорно, маса ће се будити.
У међувремену можемо изабрати некога ко ће стварати, не мимо, већ и за нас.
Није баш толико тешко.
Сашка Вуковић је студентица фармације на Медицинском факултету у Бањалуци. У слободно вријеме волонтирa у омладинској и еколошкој организацији у Чајничу. Учесница je неколико семинара и радионица различитх тематика за младе.
Сви ставови и мишљења изнесени у овом блогу нису нужно и ставови и мишљења Удружења грађана Оштра Нула и за исте Удружење грађана Оштра Нула не сноси никакву одговорност.