Armina Galijaš: “Mnogi su radili grozne stvari iz najplemenitijih pobuda”

Na „Otvorenom univerzitetu“ u Banjaluci razgovarali smo sa Arminom Galijaš, docentkinjom istorije koja predaje na Univerzitetu u Grazu, na temu „Kultura i nacionalizam: budućnost naše prošlosti i sadašnjosti“.

Armina Galijaš je docentkinja u Centru za studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu i gostujuća profesorica na Fakultetu političkih nauka na Univerzitetu u Zagrebu. Magistrirala je u oblasti istorije Istočne i Jugoistočne Evrope na Univerzitetu Ludwig Maximilians u Minhenu, a doktorirala u oblasti istorije Istočne Evrope na Univerzitetu u Beču. Poslije diplomiranja radila je kao asistentica na Katedri za istočnu i jugoistočnu evropsku istoriju u Minhenu od 2003. do 2005. godine. Od 2005. do 2011. godine bila je asistentica na Katedri za istočnoevropsku istoriju na Univerzitetu u Beču. Njeni istraživački interesi i akademska nastava su fokusirani na modernoj istoriji jugoistočne Evrope.

Razgovarala: Milica Pralica

Zašto je bitno da govorimo o prošlosti?

Moja teza je bila da više trebamo govoriti o budućnosti, tj. da je važnije pronaći novu viziju budućnosti nego se u ovom trenutku vraćati u prošlost. Po mom mišljenju prvo trebamo naći ono što nas spaja da bismo napravili dva koraka naprijed, da bismo onda mogli da se okrenemo prošlosti i kažemo: „stvarno smo pravili neke greške“. Izuzetno je bitno i važno da se suočimo sa prošlošću, ali to mora biti dobrovoljno, to ne može biti nametnuto. Ne možete prisiliti nekoga da se suoči sa stvarima koje su se desile, ako  ta osoba to ne želi.

Da li se bojimo govoriti o prošlosti, jer ne želimo prihvatiti odgovornost za ono što se dešavalo?

To je problem Bosne i Hercegovine. Svi su u nekom momentu bili malo dobri, malo loši i teško je to priznati. Priznaćemo da smo bili malo loši, ali i ako onaj drugi prizna da je bio malo loš i da on zna da smo mi bili malo (više) dobri. Rat jako komplikovan i kao što smo već čuli bezbroj puta, u ovom „našem“  nema pobjednika. Nakon Drugog svjetskog rata se znalo – ovo su good guys, a ovo su bad guys i onda je ta priča imala neku strukturu, a ova naša nema. Svi ti ljudi koji su išli u rat nisu uvijek išli u rat zato što su htjeli nekog drugog da ubiju, nego su išli pod nekom krinkom, koja naravno nije bila istinita, da zaštiti sebe i svoj narod, svoju kuću, ili jer ih je neko prislio na to, mobilisao. U stvari mnogi su radili grozne stvari iz najplemenitijih pobuda. Tako su oni to doživljavali i zato je sada nekome teško da kaže, da to što sam ja tri ili četiri godine radio to nije bilo ok! Teško je.

Da li političari manipulišu našom prošlošću i ne daju nam da živimo u sadašnjosti kako bismo gradili bolju budućnost?

Naravno, to je njihov najveći kapital ili najvažniji kapital. Oni se na osnovu toga održavaju na vlasti. Održavaju se na vlasti tako što prave podjele. Najlakše je napraviti podjele kod te prošlosti i zato im jedino možemo uzvratiti tako da odemo u budućnost, a nek oni ostanu u prošlosti.

Danas se sve više radi na reviziji istorije. Kako spriječiti novo tumačenje istorije? Imate li nekakav tajni recept?

Nemam tajni recept. Teško je napisati udžbenik istorije. Ja svojim studentima uvijek preporučim kad pišu svoje diplomske i master radove „što manja tema to bolja“. Što je neka studija više lokalna, to čovjek može da uđe dublje u neku temu, može da vidi različite uglove. Moramo da imamo tu mogućnost da pomjerimo perspektivu, da ne gledamo stvari samo iz svoje perspektive, nego da se pokušamo prebaciti i u ulogu druge strane da vidimo na koji način ona razmišlja. Kad shvatimo kako druga strana razmišlja, onda možemo i mi djelovati, više se informisati, čitati, pratiti, razmišljati, gledati šta je bilo.

Imamo problem da su civilne žrtve rata u BiH ispolitizovane i dehumanizovane. Kako da ih humanizujemo?

To je ono što je moja najveća želja i jedino rješenje je da probudimo neku empatiju kod ljudi, a empatiju nećemo probuditi sa cifrom kad kažemo šesthiljada, sedamhiljada, vi nama, oni nama. Ne, nego uopšteno treba pogledati tu pojedinačnu istinu, tu tragičnu priču, koja u principu nema nikakav etnički predznak, niti bilo kakav predznak. I kad čujemo pojedinačne, a ne „kolektivne“ priče, mislim da tek onda možemo da sagledamo kompletnu situaciju u BiH i šta se dešavalo u ratu.

Da li tu empatiju možemo da probudimo ako počnemo da gradimo kulturu sjećanja?

Pa naravno da možemo, ali to je pitanje načina na koji ćemo to uraditi. Naravno, radi se o modelu i ono što je najvažnije na početku bilo čega što mi počinjemo da radimo, jeste da moramo da definišemo našu ciljnu grupu kojoj se obraćamo. Koliko god to sad zvučalo pragmatično ili nerevolucionarno, mislim da to moramo da definišemo i da se prema tome orijentišemo. Znači, treba da vidimo kako da određenu ciljnu grupu privučemo na svoju stranu, a njih ima puno i različite su. Kako ćete neku domaćicu koju apsolutno to ne zanima pokrenuti da razmišlja o tome, kako ćete nekog akademika natjerati da razmišlja o tome, a kako studente? Različiti su mehanizmi kako im prići.

Kako Vi vidite budućnosti ovdje?

Sve je moguće. Moguće je da nam za tri godine bude krasno i divno, a moguće je da nam bude gore ili isto kao sad. U principu mi sad težimo tome da predstavimo sve jako crno, jako loše. Postoje dva nivoa u BiH. Gore imate politički nivo koji je katastrofalan, elita koja uopšte nije zavrijedila da se zove elita, koja je strašna i koja svu svoju moć bazira na tome da radi loše stvari. Ali, imate i svakodnevnicu u kojoj se dešavaju jako lijepe stvari između ljudi koji ovdje žive. Taj nivo u potpunosti svi zanemaruju, kao i ljudi koji sa strane gledaju šta i kako političari rade, a i mi sami smo postali totalno fiksirani na njih i samo reagujemo na ono što oni rade, umjesto da im nametnemo naše diskurse odozdo.