Feministkinje, istinske nastavljačice (ženske) tradicije

Danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama čime počinje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, a ključni datumi nisu odabrani nasumično. Današnji dan je odabran u znak sećanja na ubistvo sestara Mirabel koje su se borile protiv diktature Rafaela Truhilja. Feministkinje Latinske Amerike i Kariba odabrale su ovaj dan, naglašavajući da su policijsko i državno nasilje oblici muškog nasilja protiv kog se ženski pokret bori. Šestog decembra 1989. godine, naoružani muškarac je upao na Politehnički fakultet u Montrealu,  uzviknuo ,,vi ste hrpa feministkinja, a ja mrzim feministkinje” i ubio 14 žena, nakon čega je ovaj datum proglašen Međunarodnim danom borbe protiv femicida, opet zahvaljujući feministkinjama. Šesnaest dana aktivizma se završava 10. decembra, Danom ljudskih prava, kada još jednom možemo da se podsetimo da se žensko pravo na život svakog dana, u svakom trenutku, u svakom delu sveta, dovodi u pitanje. 

Piše: Jelena Riznić

Značaj ovih datuma se ni inače ne ogleda samo u njihovom komemorativnom karakteru, ali je ove godine više nego ikad važno da se podsetimo da je borba žena za sopstvena tela i slobode bila duga i krvava. U ovom trenutku dok žene na Balkanu, ali i šire protestuju protiv raznih oblika muškog nasilja — od kontrole  ženske seksualnosti kroz zabranu abortusa do kontrole koja se uspostavlja kroz nasilje — treba nam da iznova čitamo svetsku istoriju, ali iz ženske perspektive. To bi značilo da pol i odnos između muškaraca i žena smestimo u centar istorije i politike, gde je ovim kategorijama uvek i bilo mesto, ali su sa razlogom bile skrajnute. Pol nije samo jedna ,,zanimljiva” jedinica analize — pol je u osnovi ljudske misli i politike; jednostavnom analizom ćemo doći do toga da je svaka politika ujedno i polna politika, jer na različite načine utiče na muškarce i žene. 

To ,,slepilo” na koje nailazimo nije tu slučajno. Iskustvo rada sa ženama koje su preživele nasilje uče nas da trauma muškog nasilja ima tendenciju da ženu izoluje. Te strategije izolacije koje ženu ubede da je nasilje njena krivica i sramota imaju različite oblike, ali je njihov produkt na kraju isti; one su tu da ženu zacementiraju u strahu u sadašnjosti, dok je ubeđuju da života pre ili tokom nasilja nije bilo, da je nasilje jedina činjenica koja nadilazi sve drugo. 

Feminizam nas uči da nijedno žensko iskustvo nije iskustvo samo jedne žene, u čemu i leži značaj krilatice da je lično — političko. Ako brisanje prošlosti prevedemo na nivo žena kao društvene grupe i potlačenog pola, dobićemo isti rezultat: nemogućnost zamišljanja sveta bez nasilja i strategija borbe za takav svet. Onda kada je prošlost izbrisana ili je izvršena dovoljno jaka revizija istorije koja govori o hrabrim muškim vojskovođama sa jedne strane i bezimenim Hasanaginicama sa druge, naši prostori imaginacije su suženi. Mi znamo da su sve politike uvek i polne politike zato što ućutkivanje žena ne mora biti očigledno. Strategije marginalizacije ženskih glasova ugrađene su u sam sistem. Ako devojčice kroz čitav obrazovni proces i udžbenike iz istorije, geografije ili lektira iz književnosti, saznaju više o klimaksu i erektilnoj disfunkciji kod muškaraca, ako o ženama govore samo u kontekstu neimenovanih ljubavnica i nedovoljno dobrih naslednika prestola, onda ,,revolucija” ili ,,pobuna” neće biti deo rečnika generacija žena. Ako nam stalno šalju poruku da moramo da sledimo arhetip ,,dobre devojčice”, otpor neće biti automatska reakcija na svakodnevne nepravde. 

Umesto o kontinuitetu ženske borbe i solidarnosti, nama, velikim i malim devojčicama, odmalena se govori da je žena ženi — vuk. Zato je Dejl Spender 1980-ih izjavila: ,,Da li zaista ima neke razlike u našim životima ako znamo da je postojao snažan i raznovrstan ženski pokret koji se bavio sličnim problemima, koji je vodio znatno veće kampanje u poređenju sa onim u kojim smo učestvovali poslednjih nekoliko decenija? Da. To da verujemo da smo mi same, da smo počele protest koji niko ranije nije započeo, da nas stalno muče sumnje, da smo ranjive, bez uzora, iskustva ili vođstva… Može se spoznati velika snaga i velika radost iz saznanja da su… mnoge žene ranije mislile o muškoj moći isto ono što mnoge žene misle i danas”. 

Da li bi neku razliku u našim životima pravilo saznanje da je ,,lov na veštice” više od crtice iz popularne kulture jer su vešticama bile proglašavane žene koje su imale posebna znanja o ženskoj anatomiji i kontroli ženske seksualnosti? Da, pravilo bi. Onda bismo znale da abortus nije pošast savremenog sveta koji srlja u sunovrat, kako nam se danas često predstavlja, već da su žene oduvek nalazile načine da kontrolišu sopstvenu reproduktivnost i da su metode prekida trudnoće oduvek tu, kao deo kolektivnog ženskog iskustva. Žensko telo je prva i jedina teritorija koja povezuje sve žene, ali nad kojom se vrlo rano uspostavlja kontrola na različite načine — pornografijom, hiperseksualizacijom, nasiljem. Znale bismo i da je najstarija profesija zapravo babička profesija, a da je prostitucija najstariji vid nasilja nad ženama, kao i da je ginekologija kolonizovana od strane muškaraca koji su želeli da preuzmu kontrolu nad ženskom seksualnošću. Jedna lekcija iz istorije koja bi ,,lov na veštice” predstavila kao dva veka otvorenog rata protiv žena, istovremeno bi i dala jasniji kontekst za savremene pokrete za zabranu abortusa. O njima se ne bi govorilo kao o čuvarima porodičnih vrednosti, već kao o onima koji i danas nastavljaju taj rat za porobljavanje žena. 

Ako bismo znale da je upravo u tom periodu ,,lova na veštice” tj. rata protiv žena, reči ,,gossip” koja je označavala ,,prijateljicu” promenjeno značenje u ,,tračaru”, znale bismo i da je snaga ženske solidarnosti i zajedništva odavno prepoznata kao nešto što je opasno. Znale bismo da žena ženi nije ni vuk, ni neprijateljica, već sestra, a da je razjedinjavanje žena još jedan deo tog rata protiv žena. 

Ako bismo znale da su žene bile najborbenije u otporu protiv oduzimanja javnih dobara, pašnjaka i jezera, u Engleskoj od 15. do 17. veka, onda bi nam i borba žena Kruščice koje su odbranile svoju reku 2018. godine i trpele policijsko nasilje zbog toga, bio potpuno logičan i prirodan. Ako bismo znale da su žene započele Francusku revoluciju svojim maršom na Versaj, onda bi nam bilo potpuno logično što su žene bile toliko brojne u antifašističkim pokretima u Drugom svetskom ratu. Ako bi znanje o partizankama koje su izborile sva prava koja danas imamo bilo ono što generacije devojčica usvajaju u školama barem upola entuzijastično kao i onaj zahtev Jovana Dučića da žena ostane ,,nedostižna, nema i daleka”, onda bi bilo teže ubediti nas da je naša borba protivprirodna novotarija. Žene danas nastavljaju tradiciju koje su započele vekovima pre nas — borbu i revoluciju. 

Razumevanje kolektivne ženske istorije je važno zato što na taj način razumemo svet oko sebe i svoje mesto u njemu. Naše mentalne strukture, navodno slobodni izbori, sklonost ka pobuni, odgovori na izazove u životu koji se predstavljaju kao deo nepromenjljiive ,,muške” ili ,,ženske” prirode posledica su viševekovne tradicije brisanja i ućutkivanja žena. I ovo je opte važno i na kolektivnom, i na individualnom nivou. 

Kada danas govorimo o nasilju nad ženama, o tome zašto neka žena nije prijavila ili otišla od nasilnika ranije, kako je moguće da je muškarac u Srbiji udavio svoju dvogodišnju ćerku ili kako je muškarac u Bosni i Hercegovini zadavio svoju suprugu, mi ne govorimo o bolestima savremenog doba već o procesima dugog trajanja. Kada govorimo o nasilju nad ženama, mi zapravo govorimo o sistemu koji je mnogo stariji od nas, koji je dočekao svaku od nas i u kom različite dimenzije društva doprinose normalizaciji nasilja. To mogu biti ,,šale” o prebijanju i silovanju žena, ali mogu biti i legalizovani oblici porobljavanja žena — od nereagovanja institucija na muško nasilje, do legalizacije prisilnog rađanja tj. zabrane abortusa. Svim ovim mehanizmima se šalju određene poruke i nasilnicima i žrtvama, da je nasilje prirodno.

Nasilje je deo kolektivne ženske traume, potencijal na koji nas upozoravaju od najranijeg detinjstva i koji se može ostvariti u svakom trenutku — u mračnoj ulici, ali i u učionici, bolničkoj sobi, crkvi, džamiji, porodičnom domu. Žene nigde nisu bezbedne i to je društvena činjenica sa kojom svaka od nas mora da živi. Mnogo puta smo čule da postoje tri uobičajna traumatska odgovora na nasilje — zamrzavanje, bežanje i borba, kao i da je zamrzavanje najčešći odgovor kod žena i to nije slučajno. Ćutanje nije znak ženske slabosti ili pristajanja na nasilje. Ćutanje je logičan rezultat brisanja ženske istorije i glasova žena koje su se pre nas suprotstavljale sistemu koji mrzi žene. 

Mi, feministkinje, znamo da je nasilje življena stvarnost svake žene jer svaka od nas živi sa svešću o tome da se nasilje može desiti u svakom trenutku. To je  činjenica koja povezuje svaku od nas i prevazilazi podele koje su nametnuli oni koji održavaju sistem koji mrzi žene. To je činjenica koju smo prepoznale i u oktobru ove godine, kada smo mi iz Beograda bile u kontaktu sa drugaricama iz Bosne i Hercegovine i kada smo slale poruke podrške tokom protesta protiv muškog nasilja koji su se dešavali u Beogradu i u 19 gradova u BiH. Dok političari koji su odgovorni za razaranja i smrt stotine hiljada ljudi u ratovima na ovim prostorima i danas oštre noževe i dižu zidove, sestrinstvo i jedinstvo su principi koji grade mostove — jer od Srbije, Bosne i Hercegovine i celog Balkana, preko Poljske do Irana, žena ženi mora biti solidarna. Solidarnost je princip koji menja naše prostore maštanja i koji pokazuje da je borba jedini logičan odgovor na sistem koji mrzi žene.

Zato na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, a u godini ženskih revolucija birajmo borbeni optimizam i solidarnost jer je to ono što nastavlja tradiciju — tradiciju ženske borbe. Bosanska pesnikinja i feministkinja, Selma Asotić, u svojoj pesmi ,,Matrilineralnost” napisala je: ,,jedna ugrize kamen u ustima, druga proguta zube. Treća pljune. Progovori.” Naše generacije moraju da budu one koje one koje dižu glas i menjaju mape sveta, da se generacije devojčica ne bi pitale zašto ne pronalaze snagu da se suprotstave. 

 

Jelena Riznić je master sociološkinja, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu i istraživačica – pripravnica na Institutu društvenih nauka. Bila je članica organizacionog i programskog odbora konferencije ,,Feminizam i levica – nekad i sad” Instituta za sociološka istraživanja. Bila je kourednica temata časopisa Antropologija posvećenom temi odnosa između feminizma i levice. Od 2021. je psiho-socijalna konsultantkinja za žene sa iskustvom nasilja. U centru istraživačkog interesovanja su joj nasilje nad ženama, radna i reproduktivna prava žena, a piše doktorsku disertaciju o seksualnom nasilju. Članica je redakcije Novog Plamena i dio je kolektiva Ženska solidarnost.

_____________________________________________________________________________________________________________________________

Svi stavovi i mišljenja izneseni u ovom blogu nisu nužno i stavovi i mišljenja Udruženja građana “Oštra Nula”, i za iste Udruženje građana “Oštra Nula” ne snosi nikakvu odgovornost.