Kao retko kada, objektivna situacija oko Grčke kristalno je jasna. Imamo nasilnika sa jedne i bespomoćnog sa druge strane. Okolnosti u samoj zemlji pak nisu toliko jasne, šta više – one se menjaju iz časa u čas i zaista je uprkos tome što sam već nekoliko dana u Atini, pametnije sačekati još koji dan kako bi se izašlo sa što je moguće validnijim zaključkom o situaciji u Grčkoj. Stoga sam se u ovom tekstu odlučio baviti nečim što je implicitno vezano za Grčku, ali u odnosu na naš region.
Najsnažniji utisak dok boravim u Atini dolazi direktno sa ulice. Prvu noć ušao sam u taksi i vozaču sam rekao da dolazim iz Srbije. Ponavljao je “Merkel, Merkel” i simulirao pucnje iz revolvera, a onda je spojio dva kažiprsta kao kada hoćete da objasnite da je neko par. Njegova poruka bila je jasna iako se nismo mogli sporazumeti rečima: Srbija i Grčka u istim su govnima i Merkel (koja je samo najuticajnija figura evropske birokratije) puca na nas bez oružja. U svakoj prodavnici, u mimohodu, na trgovima i u barovima – svuda se vode politički relevantne, ozbiljne diskusije. Posle usvojenog memoranduma ili kako Grčka reč (sa mnogo tužne simbolike) glasi, “sinfonija”, među ljudima javile su se nove podele: na one koji misle da je memorandum izdaja i one koji misle da je to poraz. Za one prve Cipras je neprihvatljiv od trenutka kada je potpisao sporazum, za ove potonje on je i dalje viđen kao žrtva predatorske politike Berlina i Brisela. Ipak, o tome drugom prilikom. Ono što je u ovom trenutku meni privuklo pažnju jeste opšta atmosfera u društvu. U Atini ljudi promišljaju, razgovaraju, diskutuju, protestvuju, podržavaju, negoduju. Oni su ljuti, zabrinuti, napeti, srećni na momente, dostojanstveni i utučeni. Oni reaguju kao “političke životinje” i sve dok je tako u njima i među njima život postoji. Što je najvažnije, ceo grčki život odvija se oko stvari koje zaista jesu životno važne. Nije tako bilo samo pre i nakon referenduma, pre i nakon pobede Sirize na februarskim izborima. Sindikati, različite političke grupe, organizacije i individualni nosioci osobina “političke životinje” u Grčkoj su već više decenija bili budni – ali su tek nedavno uspeli da izglasaju jedinu autentično levu vladu u Evropi. Na više nego nepovoljne strukturne okolnosti sa kojima se ta vlada suočila, u Grčkoj su odgovorili još većom političkom angažovanošću “odozdo”. Ponavljam, najvažnije je to da se debate zaista vode oko politički relevntnih polja, koplja se ukrštaju i to je srž demokratije, upravo to.
Na drugoj strani balkanskog poluostrva, drugačiji je scenario po sredi. Iako kontesktualno neuporedive sa Grčkom, u našim se državama ovih dana vode iznurujuće debate oko sledećih pitanja: koliko puta je Bakir Izetbegović zvao Vučića nakon incidenta u Potočarima i da li je ovaj odbio poziv ili se pravio kao, “nije čuo telefon”? Jesu li u Vardaru zaista viđene ajkule ili Makedonci fotošopiraju da bi se i kod njih moglo dogoditi nekakvo “čudo”? Jesu li zapadne države odbile da dođu na proslavu godišnjice “Oluje” zbog Srbije, ili ih samo mrzi? Hoće li ISIS udariti i na nas – hoće li svih deset ludaka koji su snimili nekakav video doći, ili će poslati “predstavnike”? Banjaluku opet siluje Dodik jednom od pet reči kojima u svom vokabularu raspolaže, “referendumom”. Sve problem do problema. Vučićeve naočare, pa onda, kako bi izgledao šerijatski stajling u Knez Mihajilovoj, jesu li Nasera Orića prejako stegli lisicama, kako je izgledao nalog za hapšenje “klikni ovde da uvećaš sliku” Haradinaja u Sloveniji, da li je Dragan Marković Palma “izdao” Vučića kad je otišao da letuje van Srbije? Kada je u pitanju Grčka – mahom se po medijima i široj javnosti broje molotovljevi kokteli koji su u sredu uveče poleteli ka policiji čime se vrši svojevrsna banalizacija političke situacije, dok se u jednom srbijanskom tabloidu koji se lažno predstavlja i naziva ozbiljnom štampom pojavio naslov “Ciprase, izdao si Kosovo” jer Atina tobože prihvata članstvo Kosova u međunarodnim institucijama. Kad sam video naslov morao sam da sednem, da odmorim malo.
Ne kažem. Različiti su konteksti. U našem regionu svako malo su neke godišnjice iz vremena najskorijeg rata. Nije lako, u svesti, pogotovo ljudi u BiH, i dalje je više nego prisutan rat i to je tamnica. Međutim, u tamnici su i Grci, samo što su makar razvezali tamničke lance svoje svesti. Iako u govnima kao i mi, kako mi je to onaj takstista jezikom znakova lepo objasnio, pokušavaju makar da ubodu prstom tamo gde problem stanuje. Naša se raja i to je donekle razumljivo, još uvek muči sa tim lancima u svesti. Ponovo, kontekst je drugačiji ali nije se ni grčki stvorio sam od sebe. Kreirali su ga socijalni pokreti i ljudi u njima. “Nemoguće je to kod nas” neko će reći, ali to nije tačno! U Grčkoj je godinama postojao strah od puča zbog perioda vojne diktature u trajanju od sedam godina (1967/74). I dalje se tu i tamo spomene ovaj period, ali mu se ne dozvoljava da determiniše svest ljudi.
Iako se nalazi u tragičnoj situaciji, Atinjani, mogu da posvedočim, ne dozvoljavaju tragediji da se naseli u samom društvu, u njihovim glavama. Ta se “grčka tragedija” ipak nalazi u našem delu Balkana. Uprkos kolonijalnim pretenzijama Berlina i Brisela, ljudi u Grčkoj i dalje jašu na talasu emancipacije, dekolonizacije i očuvanja dostojanstva. Iako se čini da je memorandum ili “sinfonija” stena u koju je talas udario, čini mi se da se i ako je tako, iza već pojavio novi talas. Jedini način da ovoga puta probije stenu jeste da mu se priključe omanji talasi usput i ti bi talasi mogli biti naši. Istina, možda ne uspemo ni tako združeni – ali ako se ne uzdignemo, svakako ćemo se podaviti, svi zajedno. Stoga, kad su jedino okovi ono što imaš da izgubiš, onda odluka i nije toliko teška. Ako nedostaje elana, ne znam – daj da pogledamo Mela Gibsona u Hrabrom srcu. Ili makar da dodjemo u Atinu, ona daje dodatni elan, to takodje, mogu da posvedočim…
Svi stavovi i mišljenja izneseni u ovom blogu nisu nužno i stavovi i mišljenja Udruženja građana Oštra Nula, i za iste Udruženje građana Oštra Nula ne snosi nikakvu odgovornost.