Ostavi se ti Britanijo Bosne…
U memorandum koji je srpska Socijaldemokratska partija uputila Drugoj internacionali čiji je bila istaknuti član, između ostalog stoji da je najbolji način da Evropa reši balkansko pitanje – da ga Evropa prestane rešavati. Ovaj memorandum pisan je neposredno pre početka Prvog svetskog rata, a kako stvari stoje, više je nego validan i danas.
Najava o britanskoj rezoluciji o Srebrenici intenzivirala je polemike u BiH. Čini se kao da se te polemike odvijaju na relaciji Srba i Bošnjaka, dakle na relaciji dva od tri konstitutivna naroda. S obzirom na to da živimo u doba predstavničke demokratije, te se polemike, kako se ponovo čini, premeštaju sa nivoa polemike “svih sa svima” na polemike političkih predstavnika. Međutim, prva napomena u osvrtu na namere i implikacije najavljene rezolucije o Srebrenici u UN po britanskom predlogu, mora ići upravo u pravcu demisitifikacije aktera navedene polemike. Ona se dakle ne preliva odozdo u “gornju”, odnosno sferu političkih predstavnika. Ona se zapravo odozgo, iz sfere političkih predstavnika, sliva među bosansku raju koja sada ponovo biva prisiljena vojevati tuđe bitke. Sve to u trenutku kada je BiH po Eurostatovim parametrima proglašena najsiromašnijom državom u Evropi.
Kome treba rezolucija o Srebrenici u UN i zašto? Sudeći prema implikacijama koje ima još nedonesena rezolucija, ona je najpotrebnija političkim predstavnicima naroda u BiH. Etno – politika je njihov vazduh, njihov legalni i legitimizacijski habitus – bez nje, nema ni njih. Ono što nam je odavno jasno, jeste to da međunarodnoj zajednici ovo kao da nije jasno. Možda pak sa druge strane oni sve to jako dobro razumeju, ali ih naprosto nije briga. Bilo da se radi o angažmanu u BiH kroz međunarodno uspostavljene institucije, nacrt rezolucije o Srebrenici ili bilo kojoj drugoj aktvnosti međunarodne zajednice usmerenoj ka BiH, minimalni zajednički sadržalac svakom njhovom koraku je potpuna ignorancija. Jednostavno im nije stalo, a ponašaju se kao da im je stalo. Što je svakako bolje od toga da im je stalo i da se ponašaju kao da im je stalo, jer bi to potencijalno značilo još koju aneksiju ili nešto slično. Znamo kako se imperijalne sile ponašaju prema regijama do kojih im je stalo. Stoga bi najbolje bilo da, baš kako ih je to zamolio Dušan Popović u memorandumu od pre stotinu godina, reše balkansko pitanje tako što će prestati da ga rešavaju.
Šta bismo onda sa Srebrenicom ukoliko bi međunarodna zajednica postupila prema našoj molbi? Ne samo sa Srebrenicom, šta bismo onda sa Zvornikom, Prijedorom, Kazanima, Olujom, Vukovarom Štrpcem, Đakovicom i svim ostalim mestima stradanja nedužnih ljudi? “Daj đavolu ono što pripada đavolu”. Makar je ovako, u pisanoj formi jednostavno reći da je potrebno reći da su naše države nastale na temeljima genocida, zločina, masovnih ubijanja i etničkog čišćenja i sve to sa samo jednim ciljem – uspostave nove političko – ekonomske elite i obezbeđivanje privilegija baš njoj, eliti. U tom procesu nastajanja nacionalnih država na multinacionalnom, multietničkom i multireligijskom tlu, zločin je bio jedina opcija. U Bosni je proces nacionalnog “o(ne)svešćivanja” najviše kočen “preteranom” etničkom šarenolikošću, pa su stoga zločini, genocid i etnička čišćenja bili najbrutalnijeg i najmasovnijeg karaktera. Zato je BiH najdalje (uz Kosovo) od EU – zato što glavni preduslov za pridruživanje Evropskoj Uniji nije ispunjen, a to je kreiranje (jedno)nacionalne države. Lupaju glavom bosansko – hercegovački političari, kako da pokrenu stvari sa mrtve tačke, a zapravo je problem u tome što ni jedan narod nije uspeo da istrebi ostale narode i po uzoru na zapadne kolege, uspostavi jednonacionalnu državu. Rat, etničko čišćenje i genocid bili su tako prvi koraci u procesu evro – integracije, ali očigledno nedovoljno uspešni.
Jedini koji su se okoristili o celu situaciju u Bosni su takozvani “narodni predstavnici”. Isti oni koji su do juče pokušavali da prate evropske trendove i istrebe ili pod svoju kontrolu stave sve druge. Kad to već nisu uspeli, onda obitavaju tako, uživaju sve privilegije statusa quo i lepo im je tako. Ne bi oni ništa menjali, čini mi se. Štaviše, jedva čekaju ovakve dodatne zaplete da i oni kažu koju, rastrče se malo po svetu, lobiraju, povedu familiju…
A zapravo…nema pravde za žrtve genocida u Srebrenici dokle god ih se i mrtve instrumentalizuje i koristi u političke svrhe i to sa obe umešane strane. Nema pravde za žrtve u Srebrenici, kao ni za ostale žrtve dokle god ih Dodik koristi za potrebe održavanja svog sultanata, Bakir svog – pa takođe sultanata a ostatak regije za light varijantu nekadašnjih brutalnih hegemonističkih pretenzija.
Evo srbijanskog sultana isto neki dan, javio se da kaže kako ga više od kosovskog pitanja brine BiH, što me navodi zajedno sa svim prethodno izrečenim na sledeći zaključak: najbolje bi bilo da svi koji trenutno rešavaju bosansko pitanje, jednostavno- prestanu da ga rešavaju. Ostavite se Britanci, ako boga znate- vi, genocida i etničkog čišćenja u tuđim varošima. Imate i imali ste dovoljno svojih varoši po svetu, na kojima možete izučavati šta ste sve radili i koga ste i kako ubijali, istrebljivali, pa koga i danas – dan čistite, masakrirate i podvodite pod kolateralnu štetu. Ostavi se Vučiću ti BiH, mada znamo da voliš njene prirodne lepote, pogotovo brdovite predele. Ostavite se konstitutivni narodi svojih predstavnika i probajte ponoviti februar 2014. Videli ste im uplašena lica tada, jedino što im možete ovoga puta videti jesu guzice koje jurišaju prema tamo nekom azilu, sa koferima u kojima će poneti samo osnovne stvari – a neki možda ne stignu ni to…
Svi stavovi i mišljenja izneseni u ovom blogu nisu nužno i stavovi i mišljenja Udruženja građana Oštra Nula, i za iste Udruženje građana Oštra Nula ne snosi nikakvu odgovornost.