Пише: Сашка Вуковић
Избори. Дан избора је за нас дан попут сваког другог. У крајњем случају дан када посматрамо различите врсте људи посвећене истом догађају: оне људе из удаљеног села који силазе у град веома ријетко па нас тада подсјете на постојање њих и тог мјеста, квази деликвенте који одлазе на бирачко мјесто да би оставили шатро духовиту поруку на гласачком листићу, или ватрене симпатизере залуђене одређеном странком као идеалом који неупитно слиједе, ваљда у недостатку идеје о томе ко су они сами. Посматрамо, из кафића, сједећи са масом оних који такође неће искористити право гласа јер изгледа бесмислено, и све то што се дешава испред, смијешно. Исте сцене које се понављају годинама. Јер су нам сви исти. Јер се до сада није десила промјена, па зар уопште можемо живјети другачије?! И зато што ћемо отићи. Када су то већ неосјетно учинили многи прије нас. И јер ни један наш покушај да донесемо малу промјену у заједници нам се није учинио ефикасним. Ни најмање.
Opširnije