Trg Republike

Piše: Bojan Krivokapić

Pionir dobio pet iz pismenog iz srpskog, o pesništvu Milana Rakić, Iskrena pesma&dr. Nastavnica je bogobojažljiva, čita im očenaš pred kontrolni, prebrojava ko ima brojanicu, a ko nema i zašto, tvrdi da Mađari ne postoje, jer hungarizovani Srbi, i moli da nikad ne idu u Sarajevo, jer “tamo nas je preklalo devedesetih”. Pionir kaže da je nastavnica retardirana. Ja kažem da je za inspekciju. Moglo bi se o školi još štošta, ali o tome neki drugi put. A ta pesma Milana Rakića mi se uvek činila jasnom i jednostavnom: pesnik piše o lutki na naduvavanje, koja ima rupu da bi se lirski subjekt zadovoljio, jer on svoju dragu moli da (samo)ukine sva čula, da ćuti, ne govori, plus voli je samo kad je on u njoj. Malo prostački, možda, ova moja interpretacija. Ispade nedojeban pesnik. Ali to je lirski subjekat, a ne pesnik, itd. A o Milanu Rakiću se napisaše silne knjige.

Jutros čitam vest da niška fabrika Jura nije prekršila zakon kada nije produžila ugovor radnici, samohranoj majci koja je na bolovanju zbog lečenja karcinoma. Tako kažu u Ministarstvu rada. Zakon od otkaza tokom bolovanja štiti samo trudnice i porodilje. Premijer kaže da bi voleo da i njegova deca rade po 24 sata na dan, i da, ako to nije po zakonu – treba promeniti zakon.

Pionir nije dobio stipendiju koju daje Ministarstvo, jer nismo dovoljno siromašni. Mesečna primanja nam ne bi smela preći 6 hiljada dinara (50 eur) po članu domaćinstva. Naša su prešla. Ništa od stipendije.

Poslednjih dana mi se skoro sve dešava oko Trga Republike. Novosadskog. Za njegovo preuređenje od autobuske stanice za gradski i prigradski prevoz, do ovog sad: uglavnom parkinga sa trgom – vezuju se razne afere. Skoro sve sam ih pozaboravljao, ali verujem da se ugradio ko je stigao i pokrao ko je šta uspeo. Kako god, meni se taj trgić s parkingom baš sviđa. Neki kukaju zašto parking, a meni je to skroz OK, uvek živahno, blago histerično, dolaze, odlaze, zanovetaju i svađaju se. Vozači i pešaci. Da je tu neka, na primer, zelena kocka s vodoskokom, smorili bismo se kao bulje. A neki bi se sigurno divili: kako je lepo i sređeno. I prazno.

Danas odlazim na Trg Republike, u jednu izdavačku kuću. To su oni što nedeljama nisu odgovarali na upit. Onda su odgovorili. Uplatite i dođite po knjigu. Uplatim, popnem se, drugi sprat. Svira neka klasična glazba, usposlenik mi se obraća po starinski, veze rečenicu za rečenicom, a nikako da da informaciju. Pomislim, dobro je da je uživo, da je telefonski, proždro bi mi sve impulse. Usplahirio se sav, kaže ne može da nađe knjigu. Pogledam, kad okolo, na podu: jabuke, đumbir, narandže, dve flaše rakije, dva para cipela na novinama, i neke fino posložene kutije. Možda uposlenik živi u izdavačkoj kući. Ide napred-nazad i izgovara sve naslove, jedan za drugim, bez da udahne. Kažem, hajte vi, svratiću ja za dva sata.

Odem u krčmu ispred, popularno nazvanu “Kod keve”. Unutra zapušeno, s jedne strane deru narodnjaci, s druge taman počinje nacionalni dnevnik. Krčma miriše po smederevcu, duvanskom dimu, raznim varivima i kiselom kupusu. Pogledam, sve krcato. Kadli, evo keve, kaže: Pored onog gospodina, tamo sedi, sine. Prihvatim. Gospodin je ćelav i nosi naočare, bliže šezdeset godina. Na stolu neka kutijica i papirne maramice. Sednem naspram njega i otvorim Barbarinu knjigu. Priča o ženi sa šizofrenijom. Razmišljam koliko ljudi koji su bili u ludnici poznajem. Keva gospodinu prekoputa donosi pasulj sa suvim rebrima, kiseli kupus i pola vekne hleba. Dok spušta porciju, pred gospodina kapne malo tog – pasulja. Sav se uznemiri. Pa kako to, pita. Usula sam vam do vrha, ajde sad, ništa nije, ustrajna je keva. On otvori one maramice pa počne da briska fleku od jedne kapi. Keva me pogleda, kažem: Isto, samo kupus bez vegete i tucane paprike. Bez vegete?, pogleda me kao vraga. Da, molim vas – ustrajan sam i ja. Čitam Barbarin tekst, kad eno, probija se nacionalni dnevnik: petnaestogodišnja devojčica iz Bora se obesila, našao je brat; velika ulaganja u Nišku Banju; Trump izabrao sekretara odbrane (crni panter, tako nekako); tiha epidemija kancera hara Srbijom, za sve kriv NATO, bacali po nama osiromašeni uranijum. Pomislim na Vedranu Rudan.

Nakon uranijuma evo keve, i meni stiže porcija. U međuvremenu, moj prijatelj za stolom, zavrnuo rukave do lakata, pa glođe ona rebra i sve mljacka. Usvinjio sve oko sebe. Uzmem kašiku kad: Prijatno – kaže on. I vama, odgovorim. Pasulj je odličan, keva jebe kevu, i kiseli kupus isto. Rebra ipak ne glođem, ne znam, možda je trebalo. Taj miris, taj vonj, taj ukus, i dnevnik kroz koji se prelama pesma narodna, sve me to seća na rano detinjstvo, selo, babu i dedu, dedino “naspi, jadan, naspi uz vrh!”, kiseli kupus s belim lukom, miris uglja iz smederevca. Iz cele slike jedino su još baba i smederevac u punoj snazi.

Oližem tanjir, gospodinu prekoputa kažem: Prijatan dan vam želim i krenem. Dođem do keve, ona kaže: 180 din. Ručak za 180 din. Dam joj 200, za sevapa.

Požurim, jer uskoro je šišanje, isto tu, na Trgu Republike, a možda je onaj našao knjigu.

Setim se onih rečenica o 24časovnom radu, samohranoj majci, otkazima, školi, i pomislim – batina je iz raja izašla. Utom stiže poruka od pionira: Možeš li mi uplatiti 500 dinara kredita, u toku je neka akcija? Mogu, odgovorim. I nastavim prema trafici.

Bojan Krivokapić (1985), objavio je knjige “Trči Lilit, zapinju demoni” (kratka proza), “Žoharov let” (poezija) i “Proleće se na put sprema” (roman). Vodi Radionice kreativnog pisanja i organizuje različite književne programe. Web site: bojankrivokapic.com

Svi stavovi i mišljenja izneseni u ovom blogu nisu nužno i stavovi i mišljenja Udruženja građana Oštra Nula, i za iste Udruženje građana Oštra Nula ne snosi nikakvu odgovornost.

Tekst preuzet sa Facebook stranice Bojana Krivokapića.